Šta je akt o proceni rizika i zašto nije obična papirologija
Akt o proceni rizika je stručni dokument koji na jednom mestu utvrđuje kojim je pretnjama jedan objekat i jedno poslovanje realno izloženo, koliko su te pretnje verovatne, kolike posledice mogu izazvati i koje mere zaštite iz toga proizlaze. Za razliku od uobičajene predstave, to nije formular koji se popuni za jedno popodne, nego analiza koja polazi od stvarnog stanja na terenu. Njegova prava vrednost je u tome što sprečava dve najskuplje greške u bezbednosti, ulaganje u opremu koja ne rešava stvarni rizik i potpuno zanemarivanje rizika koji se nikada nije desio, ali može. Zbog toga je procena rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja početna, a ne završna tačka svakog ozbiljnog bezbednosnog projekta.
Ko je po propisima dužan da ima akt o proceni rizika
Obaveza izrade ovog dokumenta proistekla je iz propisa koji uređuju oblast privatnog obezbeđenja. U praksi se odnosi na pravna lica i preduzetnike koji obavljaju delatnost u objektima koji se svrstavaju u kategoriju obavezno obezbeđenih objekata, kao i na subjekte koji sami organizuju samozaštitnu delatnost. Pored zakonske obaveze, akt sve češće traže i osiguravajuća društva pri ugovaranju polise, kao i naručioci u tenderskoj dokumentaciji. Pošto se propisi i podzakonska akta povremeno menjaju, konkretna obaveza za svaki objekat proverava se prema važećim propisima u trenutku izrade, a to je jedno od prvih pitanja na koje odgovara stručno lice.
Šta su obavezno obezbeđeni objekti
Reč je o objektima čije bi ugrožavanje imalo posledice šire od same imovine vlasnika. U tu grupu tipično spadaju objekti iz oblasti energetike, vodosnabdevanja i komunalne infrastrukture, saobraćaja, telekomunikacija, zdravstva, obrazovanja, kulture, kao i finansijske institucije, objekti u kojima se čuvaju veće količine vrednosti i objekti u kojima boravi veliki broj ljudi. Za takve objekte nije dovoljno imati bilo kakav alarm, već sistem zaštite mora biti projektovan na osnovu utvrđenog rizika. Upravo tu se vidi razlika između kupovine opreme i planiranja sistema tehničke zaštite, jer se u drugom slučaju zna zašto je svaki element postavljen baš tu gde jeste.
Standard po kojem se akt izrađuje
Akt se ne piše slobodnom formom, već po propisanom srpskom standardu koji uređuje procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja. Standard definiše metodologiju, redosled koraka, način identifikacije rizika, način njihovog vrednovanja i strukturu samog dokumenta. To je važno iz dva razloga. Prvi je što dokument izrađen van standarda nema traženu pravnu snagu pri kontroli. Drugi je što standardizovana metodologija omogućava da se rizici uporede međusobno i da se odredi šta se rešava prvo, a šta može da sačeka sledeću godinu.
Ko sme da izradi akt o proceni rizika
Izradu može da obavlja isključivo pravno lice koje poseduje odgovarajuću licencu za tu vrstu poslova, a sam dokument izrađuje lice sa licencom za procenu rizika. To nije formalnost, jer dokument koji nije izradilo ovlašćeno lice u postupku kontrole nema vrednost, bez obzira na to koliko je sadržajno dobar. Pri izboru izvođača korisno je proveriti i reference na sličnim objektima, jer se metodologija primenjuje isto, ali razumevanje delatnosti pravi razliku u kvalitetu zaključaka. Proizvodni pogon, tržni centar i zdravstvena ustanova imaju potpuno drugačije obrasce rizika.
Kako izgleda proces izrade, od uvida u objekat do konačnog dokumenta
Proces po pravilu ima nekoliko faza. Prva je uvodni razgovor i prikupljanje dokumentacije o objektu, delatnosti, organizaciji rada i postojećim merama zaštite. Druga je izlazak na lice mesta i detaljan pregled objekta, perimetra, prilaza, ulaza, kritičnih prostorija i postojeće opreme, uz razgovor sa zaposlenima koji tu svakodnevno rade. Treća je identifikacija rizika i njihova analiza, gde se svaki rizik razlaže na uzrok, verovatnoću i posledicu. Četvrta je predlog mera i izrada samog dokumenta. Pri tome se često otkriju rizici koje sam vlasnik nije prijavio, jer su postali deo navike i više se ne primećuju.
Šta konkretno sadrži akt o proceni rizika
Dokument obuhvata opis subjekta i delatnosti, opis objekta i lokacije, popis imovine i procesa koje treba zaštititi, pregled postojećih mera zaštite, identifikovane pretnje i ranjivosti, analizu i vrednovanje rizika, kao i predlog mera za smanjenje rizika na prihvatljiv nivo. Mere se ne svode samo na tehniku, već obuhvataju tri grupe, tehničke mere kao što su alarmni sistemi, video nadzor i kontrola pristupa, fizičko obezbeđenje i organizacione mere, odnosno procedure, obuke i pravila ponašanja. Najbolji rezultat po pravilu daje kombinacija sve tri grupe, jer najbolja oprema ne pomaže ako niko ne zna proceduru.
Kako se rizik meri, verovatnoća i posledica
Rizik nije osećaj nego proizvod dva parametra, verovatnoće da se događaj desi i težine posledice ako se desi. Događaj koji je veoma verovatan, a nosi malu štetu, i događaj koji je malo verovatan, a nosi katastrofalnu štetu, oba zahtevaju pažnju, ali potpuno različite mere. Ovakav pristup omogućava da se resursi rasporede racionalno, jer nijedna firma nema neograničen budžet za bezbednost. Rezultat tog vrednovanja je lista prioriteta, koja jasno pokazuje šta se rešava odmah, šta u srednjem roku, a šta se prihvata kao rizik sa kojim se može živeti.
Zašto akt određuje koliko će koštati sistem tehničke zaštite
Vlasnici često prvo traže ponudu za opremu, pa tek onda razmišljaju o proceni rizika, i to je obrnut redosled koji skoro uvek košta više. Bez procene se kupuje ili premalo, pa sistem ne pokriva stvarne slabe tačke, ili previše, pa se plaća oprema koja ne rešava nijedan realan rizik. Kada se prvo utvrdi rizik, projekat sistema zaštite dobija jasan cilj, pa se zna tačan broj i tip detektora, položaj i rezolucija kamera, obim kontrole pristupa i potreba za monitoringom. Iskustvo pokazuje da se trošak izrade akta najčešće vrati kroz racionalniji projekat sistema.
Kada se akt ažurira i šta se dešava ako ga nema
Akt nije dokument koji se izradi jednom i zaboravi. Ažurira se periodično, a obavezno posle značajnijih promena, kao što su rekonstrukcija objekta, promena delatnosti, proširenje kapaciteta, uvođenje novih tehnologija ili bezbednosni incident koji se već dogodio. Za subjekte koji imaju zakonsku obavezu, izostanak akta povlači prekršajnu odgovornost i novčane kazne, a u praksi može stvoriti problem i pri naplati štete od osiguranja, jer se dokazuje da nisu preduzete propisane mere. Za sve ostale, akt je dobrovoljan, ali ostaje najjeftiniji način da se sazna gde je objekat zaista slab, pre nego što to otkrije neko drugi.
